Рођен сам у околини Блаца као Милош Јовић, али су моја мајка Мирјана и отац Божидар одлучили да је боље за мене и мог брата Милована да одрастамо у Београду. Живели смо у кући на Славији јер је отац радио у непосредној близини као економ Факултета музичке уметности. Заједно с клинцима из краја свакодневно сам пуно ризиковао играјући се на војном отпаду који је после Другог светског рата био смештен у Митићевој рупи. Скакали смо по разбијеним тенковима, превртали гранате, бомбе, заосталу муницију, рашрафљене пушке. Умазани моторним уљем и прашином трчали смо по улици Пролетерских бригада у којој су били дрвореди липа. Брали смо липов цвет који смо продавали на пијаци не бисмо ли сакупили неку кинту за колаче у оближњој посластичарници. Чувена госпођа Дана нам је гледала кроз прсте за неке на лицу места украдене и смазане шампите. Једном смо претерали јер смо „очистили“ пола плеха кремпита док нам је она плаћене колаче паковала у остави. Пријавила нас је родитељима јер су сви знали чији смо, па смо колективно извукли батине.

наставак>>>